Moja priča — kako sam došao do konoplje

Kada sam imao 13 godina, moj tata je počeo da gradi našu porodičnu kuću. Bio sam uz njega od prvog dana — radio sa majstorima, učestvovao u svemu, držao alat, mešao malter. Gradnja mi je ušla u krv pre nego što sam uopšte znao šta hoću da radim u životu.

Na kraju dvorišta smo imali tri zida i krov — nekih 40 kvadrata u kojima smo držali kokoške, fazane, patke i našeg psa. Tri boksa. I ja sam od toga napravio kuću. Sa 20 godina. Kamin u uglu, fontana ispred, ležaljka, baklje koje sam noću palio. Moj drug mi danas kaže — „pa to ljudi nemaju danas, a ti si to imao kao klinac.“

Toliko sam uživao u tome. U tom svom kutku koji sam napravio od golubarnika, kako ja to volim da kažem.

Ali život zna da te spusti na zemlju. Mnogo godina kasnije, u jednom od najtežih perioda svog života — na samom dnu, kako bi rekli — počeo sam da se pitam: zašto ne živimo bolje? Zašto kuće koje gradimo ne služe nama, nego mi njima?

I počeo sam da pišem i crtam.

Hteo sam kuću koja je jedna mala simbioza svega. Da iz garaže uđeš direktno — ne kisnete, ne čistite sneg sa kola. Da u sredini kuće bude ognjište. Da iz kuhinje možeš da prošetaš pravo u staklenik ili baštu. Da skupljate kišnicu. Da letnja kuhinja bude povezana sa unutrašnjom, sa furunom u kojoj pečete hleb — i spolja i iznutra. Da organski otpad pravi kompost kojim zalivate baštu. Jedna zatvorena petlja. Moderna arhitektura, ali sa dušom.

Kada sam tada to projektovao — takve kuće skoro da nisu postojale. Ili su bile izuzetno retke.

A onda je ostalo još jedno pitanje: od čega da se gradi?

Istraživao sam nabijače, kuće od slame, sve što je prirodno i što su naši preci koristili. I onda sam čuo za konoplju.

Otišao sam, naučio, video na terenu. I znao sam — to je to. To je materijal za kuću po mom konceptu.